Olga Tokarčuk: Vuci svoje ralo po kostima mrtvih
Roman Vuci svoje ralo po kostima mrtvih polazi od jednostavnog pitanja: kako napisati priču o patnji životinja, pogubnoj racionalizaciji nasilja nad njima, antropocentričnoj perspektivi, suštinski, priču s vrlo jasnom tezom, a da ona ne bude tek „jedna analiza uzvišenijega”? Kako ponuditi mogućnost nove istine, na vitalan, pomerajući način otići dalje i probuditi čitaoce? Olga Tokarčuk poseže za provokativnim delom romantičarskog nasleđa, oličenim u Blejkovom izokretanju kategorija dobra i zla u svrhu podrivanja moralnog diletantizma, kao i za nasleđem svih onih stvaralaca koji su u paklu videli izvor imaginacije, a u transgresiji mogućnost za novinu. […] Odričući se jednostavnih odgovora, autorka uspeva da stvori narativ koji izbegava didaktiku; u književnost uvodi nadahnjujuću junakinju ili pak antijunakinju koju pušta da prekorači, da ode s one strane Zakona i počini pobunjenički zločin u svrhu odbrane nemoćnih… (Sara Matin) Roman je gotovo nemoguće kategorizovati. U stvari, to je misterija ubistva: usred tmurne poljske zime, muškarci u izolovanom selu bivaju ubijeni, a na Janjini Dušejko, svojevrsnoj istočnoevropskoj gospođici Marpl, preostaje da identifikuje ubicu. Međutim, običan whodunit teško bi mogao zadovoljiti spisateljicu koja je rekla: Pisanje knjige samo da bi se saznalo ko je ubica predstavlja bacanje papira i vremena, i stoga je ovaj roman takođe priručnik o politici vegetarijanstva, mračna feministička komedija, egzistencijalistička basna i oda Vilijamu Blejku. (Sara Peri, The Guardian)
