Nikola Buvije: JAPANSKA HRONIKA

U Japanskoj hronici ideja narušavanja kodova i konvencija odnosi se ne samo na sadržaj već i na formalne aspekte teksta: Buvijeova hibridna hronika je delom istorija Japana, delom putopis, delom memoarska i dokumentarna proza, a sadrži i pesme pisane slobodnim stihom i esejističke delove. […] Atmosfera putopisa uslovljena je ne samo formom već i unutrašnjim ritmovima opisa prostora i ljudi. Neobična forma Japanske hronike tako ide u korak s neobičnom subjektivnošću putopisca. On ne pothranjuje utopiju o prozirnoj komunikaciji: to što je putovanje postalo stvar prestiža u građanskom društvu ne znači da je svako mogao da putuje, niti da je to bilo lako izvodljivo za većinu; to tek znači da se javio jedan novi skup dispozicija u društvenom polju koje akteri pozitivno opažaju i koje doživljavaju kao simbolički kapital. […] Iako pripovedač tvrdi da po prirodi nije „naročito studiozan”, stoji da on na uverljiv način pretvara istorijske činjenice i arhivske podatke u pravu prozu u kojoj su naglašene lične priče. (Vladimir Gvozden)